πηγή: spr.rs Ο Πατριάρχης της Σερβίας Ειρηναίος βρίσκεται τις μέρες αυτές σε επίσημη επίσκεψη στην Αυστρία. Είναι το πρώτο ταξίδι του Πατριάρχη στο εξωτερικό. Το Σάββατο 11 Σεπτεμβρίου έφθασε στη Βιέννη. Η συνοδεία του αποτελείται από τον Ειρηναίο Μπούλοβιτς, τον Δαλματίας Φώτιο και Αχρίδος Ιωάννη (Βρανισκόβσκι).Тο ρωμαιοκαθολικό Ινστιτούτο Pro Oriente, που έχει ουσιαστικά ως αποστολή του την εξάπλωση του ρωμαιοκαθολικισμού στην Ανατολή, οργάνωσε επίσημη δεξίωση προς τιμήν του Πατριάρχη Ειρηναίου. Η δεξίωση έγινε εις την Εθνική Βιβλιοθήκη της Αυστρίας, όπου το Pro Oriente παρασημοφόρησε τον Πατριάρχη Ειρηναίο.Ο Πατριάρχης έκανε διάλεξη με θέμα "Η Σερβική Ορθόδοξος Εκκλησία και οι διεκκλησιαστικές σχέσεις με την αφορμή του εορτασμού 1700 χρόνων από το Διάταγμα των Μεδιολάνων στην Nis", ενώ ο πρώην πρέσβυς της Αυστρίας εν Σερβία Μιχαήλ Veninger προσφώνησε τον Πατριάρχη και, κάνοντας λόγο για τον βίο και την σταδιοδρομία του, τον αποκάλεσε "χτίστη των γεφυρών".......
Ομιλίες προς τιμήν του Πατριάρχου έκαναν επίσης και ο βοηθός επίσκοπος της ρωμαιοκαθολικής Αρχιεπισκοπής της Βιέννης, ο πρόεδρος του Ινστιτούτο Pro Oriente και ο διευθυντής την Εθνικής Βιβλιοθήκης της Αυστρίας. Ο Πατριάρχης Ειρηναίος κατά τη διάρκεια της διαμονής του στη Βιέννη θα έχει συναντήσεις με τον ρωμαιοκαθολικό "Αρχιεπίσκοπο" της Βιέννης, με τον Πρόεδρο της Αυστρίας και με τον Δήμαρχο της Βιέννης.Μεταφέρουμε εδώ μερικές σκέψεις του Πατριάρχη Ειρηναίου από τη διάλεξη που έκανε στη Βιέννη, μεταφρασμένες στα ελληνικά. Αμέσως παρακάτω δημοσιεύουμε ολόκληρο κείμενο της διαλέξεως του και με έντονα γράμματα τα αποσπάσματα τα οποία είναι μεταφρασμένα - το κείμενο είναι παρμένο από τη ιστοσελίδα της ΣΟΕ)
Ομιλίες προς τιμήν του Πατριάρχου έκαναν επίσης και ο βοηθός επίσκοπος της ρωμαιοκαθολικής Αρχιεπισκοπής της Βιέννης, ο πρόεδρος του Ινστιτούτο Pro Oriente και ο διευθυντής την Εθνικής Βιβλιοθήκης της Αυστρίας. Ο Πατριάρχης Ειρηναίος κατά τη διάρκεια της διαμονής του στη Βιέννη θα έχει συναντήσεις με τον ρωμαιοκαθολικό "Αρχιεπίσκοπο" της Βιέννης, με τον Πρόεδρο της Αυστρίας και με τον Δήμαρχο της Βιέννης.Μεταφέρουμε εδώ μερικές σκέψεις του Πατριάρχη Ειρηναίου από τη διάλεξη που έκανε στη Βιέννη, μεταφρασμένες στα ελληνικά. Αμέσως παρακάτω δημοσιεύουμε ολόκληρο κείμενο της διαλέξεως του και με έντονα γράμματα τα αποσπάσματα τα οποία είναι μεταφρασμένα - το κείμενο είναι παρμένο από τη ιστοσελίδα της ΣΟΕ)
- "Εάν η Ορθόδοξη Εκκλησία δεν διεξήγε διάλογο με άλλες χριστιανικές Εκκλησίες και κοινότητες, επίσης και με μη-χριστιανικές θρησκείες, με εκκοσμικευμένα θρησκευτικά κινήματα και με όλες τις ιδεολογικές και πνευματικές προκλήσεις του συγχρόνου κόσμου, αυτή θα σταματούσε πλέον να είναι Εκκλησία και θα μεταμορφωνόταν σε σέκτα. Καμία ιστορική εκκλησιαστική κοινότητα δεν μπορεί να απαιτεί για εαυτήν να είναι Εκκλησία, εάν έχει σταματήσει να επιδιώκει την ενότητα με άλλες Εκκλησίες".
- "Οι Ορθόδοξοι συμμετέχουν στους διεκκλησιαστικούς διαλόγους και στην οικουμενική κίνηση εξαιτίας της δικής τους πεποιθήσεως πως η ενότητα της Εκκλησίας είναι αναπόφευκτη επιταγή (imperative) για όλους τους Χριστιανούς".
- Ο οικουμενικός διάλογος δεν επιδιώκει την ενοποίηση (unification) της Εκκλησίας αλλά την ενότητα εν τη διαφορετικότητι".
-"Διαχριστιανικός και διαθρησκειακός διάλογος είναι αναπόφευκτα θέματα".
-Ο Πατριάρχης επίσης τόνισε ότι "είναι πεπεισμένος" πως ο εορτασμός για τα 1700 χρόνια του Διατάγματος των Μεδιολάνων "θα συμβάλει στην βελτίωση των σχέσεων των δύο δικών μας Εκκλησιών".
Με τέτοιες δηλώσεις πόσο διαφέρουν άραγε οι περί Εκκλησίας απόψεις του Πατριάρχη Σερβίας Ειρηναίου από εκείνες του Μητροπολίτη Μεσσηνίας;
Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године
Говор Његове Светости Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА на свечаној академији фондације «ПРО ОРИЕНТЕ» 10. септембра 2010. у свечаној сали Аустријске националне библиотеке у Бечу
„Идеја хришћанског јединства и уједињења јесте тема века, тема времена, тема историје" (Георгије Флоровски)
Двадесети век и почетак 21. века остаће у историји упамћени као периоди интензивних напора за поновно уједињење подељених хришћана и обнову јединства хришћанске васељене. Православна Црква је, од самог почетка, не само позитивно реаговала већ се и веома озбиљно укључила у екуменски покрет. Већ почетком 20. века цариградски патријарх Јоаким III, у одговору на честитке што их је добио поводом ступања на трон 1902. године, свим поглаварима Православне Цркве упутио је окружну посланицу у којој их је позвао да размисле о могућим начинима унапређења не само јединства Православља већ и његових односа са Католичком Црквом и Црквама Реформације. Много конкретнију и ширу иницијативу Цариградска Патријаршија преузела је 1920. Својом посланицом свим Црквама Христовим затражила је од свих хришћана да победе дух неповерења и горчине и покажу снагу љубави и трагања за изгубљеним јединством.
Од тада (иако је у сваком периоду било покушаја да се обнови јединство) корачамо заједно и откривамо заједничке библијске, литургијске, патристичке и духовне корене. Свакодневно се молимо „за сједињење свих" (Велика јектенија). Молимо се Господу „да прекрати раздоре међу Црквама" и „да угаси непријатељства међу народима" (Литургија Св. Василија Великог). Захвални смо Католичкој Цркви на свим подстицајима на дијалог и међусобну сарадњу. Ценимо да је улога Другог ватиканског сабора у томе од изузетног значаја. Са захвалношћу се сећамо кардинала Кенига и његових екуменских прегнућа. Не можемо, а да овом приликом не поменемо и фондацију Pro Oriente, чије је седиште баш у овоме граду, и њен допринос дијалогу између наше две Цркве. У овом граду је одржан састанак православних и католичких теолога 1974. године на тему заједница. Тај сусрет дао је велики подстрек да се формира Мешовита Комисија за дијалог Католичке и Православне Цркве 1. децембра 1979. године. Она је до сада имала једанаест сусрета, и то веома садржајних и плодних. За десетак дана она ће имати дванаесто заседање, овде у Бечу.
Српска Православна Црква, од самог почетка, у различитим формама, учествује у Екуменском покрету. Од 1965. године је и чланица Светског Савета Цркава. Учествовање у екуменском дијалогу, посебно у дијалогу са сестринском Римокатоличком Црквом, наша Црква сматра изузетно важним питањем, једним од најважнијих питања своје савремене мисије. Зато веома често неко од њених представника учествује на различитим међуцрквеним и екуменским скуповима у земљи и иностранству. Наша Црква је много пута била домаћин и организатор таквих скупова, укључјући и онај Мешовите Комисије за дијалог од 18. до 25. септембра 2006. године.
Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама."
Наш хришћански Бог, Света Тројица, фундаментално је одређен категоријом односа (релације) како унутар Себе тако и према свету: хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА - ТИ однос. Откривење Божје као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога Који се открива и човека који прима и саопштава то Откривење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем, - иконом Божјом, - а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим.
И хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (али и свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне Цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна Литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима" (св. Василије Велики). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно. Цео свет треба да постане „космичка Литургија" (св. Максим Исповедник).
Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.
Православни учествују у међуцрквеним дијалозима и у екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име. Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости" (јединству у различитости). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења - „отвореног релативизма" и „затвореног фанатизма".
Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама", каже један од најзначајнијих православних теолога прошлог века, Георгије Флоровски.
Крећемо се у сусрет великом јубилеју - 1700-годишњици Миланског едикта. То је значајан датум и повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, тојест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме.
У нашој земљи постоји велико интересовање за тај јубилеј. Већ су почеле одређене припреме за његово обележавање. Разумљиво је да у свему предњачи град Ниш, који - поред Милана - треба да буде домаћин централне свечаности. Наша помесна Православна Црква не жели да овај јубилеј буде „комеморативни скуп", „сећање на прошлост", још мање повратак у прошлост. Она ће учинити све да јубиларни дани буду дани антиципације будућег Царства небеског , овде и сада; дани сусрета у Истини и Љубави, покајања, праштања и помирења. Не очекујући да се ишта спектакуларно деси тим поводом, учинићемо све, у мери својих могућности, да наша Црква и град Ниш, где је рођен цар Константин, буду добри домаћини за све људе добре воље.
Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године
Говор Његове Светости Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА на свечаној академији фондације «ПРО ОРИЕНТЕ» 10. септембра 2010. у свечаној сали Аустријске националне библиотеке у Бечу
„Идеја хришћанског јединства и уједињења јесте тема века, тема времена, тема историје" (Георгије Флоровски)
Двадесети век и почетак 21. века остаће у историји упамћени као периоди интензивних напора за поновно уједињење подељених хришћана и обнову јединства хришћанске васељене. Православна Црква је, од самог почетка, не само позитивно реаговала већ се и веома озбиљно укључила у екуменски покрет. Већ почетком 20. века цариградски патријарх Јоаким III, у одговору на честитке што их је добио поводом ступања на трон 1902. године, свим поглаварима Православне Цркве упутио је окружну посланицу у којој их је позвао да размисле о могућим начинима унапређења не само јединства Православља већ и његових односа са Католичком Црквом и Црквама Реформације. Много конкретнију и ширу иницијативу Цариградска Патријаршија преузела је 1920. Својом посланицом свим Црквама Христовим затражила је од свих хришћана да победе дух неповерења и горчине и покажу снагу љубави и трагања за изгубљеним јединством.
Од тада (иако је у сваком периоду било покушаја да се обнови јединство) корачамо заједно и откривамо заједничке библијске, литургијске, патристичке и духовне корене. Свакодневно се молимо „за сједињење свих" (Велика јектенија). Молимо се Господу „да прекрати раздоре међу Црквама" и „да угаси непријатељства међу народима" (Литургија Св. Василија Великог). Захвални смо Католичкој Цркви на свим подстицајима на дијалог и међусобну сарадњу. Ценимо да је улога Другог ватиканског сабора у томе од изузетног значаја. Са захвалношћу се сећамо кардинала Кенига и његових екуменских прегнућа. Не можемо, а да овом приликом не поменемо и фондацију Pro Oriente, чије је седиште баш у овоме граду, и њен допринос дијалогу између наше две Цркве. У овом граду је одржан састанак православних и католичких теолога 1974. године на тему заједница. Тај сусрет дао је велики подстрек да се формира Мешовита Комисија за дијалог Католичке и Православне Цркве 1. децембра 1979. године. Она је до сада имала једанаест сусрета, и то веома садржајних и плодних. За десетак дана она ће имати дванаесто заседање, овде у Бечу.
Српска Православна Црква, од самог почетка, у различитим формама, учествује у Екуменском покрету. Од 1965. године је и чланица Светског Савета Цркава. Учествовање у екуменском дијалогу, посебно у дијалогу са сестринском Римокатоличком Црквом, наша Црква сматра изузетно важним питањем, једним од најважнијих питања своје савремене мисије. Зато веома често неко од њених представника учествује на различитим међуцрквеним и екуменским скуповима у земљи и иностранству. Наша Црква је много пута била домаћин и организатор таквих скупова, укључјући и онај Мешовите Комисије за дијалог од 18. до 25. септембра 2006. године.
Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама."
Наш хришћански Бог, Света Тројица, фундаментално је одређен категоријом односа (релације) како унутар Себе тако и према свету: хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА - ТИ однос. Откривење Божје као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога Који се открива и човека који прима и саопштава то Откривење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем, - иконом Божјом, - а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим.
И хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (али и свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне Цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна Литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима" (св. Василије Велики). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно. Цео свет треба да постане „космичка Литургија" (св. Максим Исповедник).
Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.
Православни учествују у међуцрквеним дијалозима и у екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име. Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости" (јединству у различитости). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења - „отвореног релативизма" и „затвореног фанатизма".
Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама", каже један од најзначајнијих православних теолога прошлог века, Георгије Флоровски.
Крећемо се у сусрет великом јубилеју - 1700-годишњици Миланског едикта. То је значајан датум и повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, тојест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме.
У нашој земљи постоји велико интересовање за тај јубилеј. Већ су почеле одређене припреме за његово обележавање. Разумљиво је да у свему предњачи град Ниш, који - поред Милана - треба да буде домаћин централне свечаности. Наша помесна Православна Црква не жели да овај јубилеј буде „комеморативни скуп", „сећање на прошлост", још мање повратак у прошлост. Она ће учинити све да јубиларни дани буду дани антиципације будућег Царства небеског , овде и сада; дани сусрета у Истини и Љубави, покајања, праштања и помирења. Не очекујући да се ишта спектакуларно деси тим поводом, учинићемо све, у мери својих могућности, да наша Црква и град Ниш, где је рођен цар Константин, буду добри домаћини за све људе добре воље.
Уверен сам да ће многе црквене и културне манифестације, које се планирају поводом тога јубилеја, допринети унапређењу односа наших двеју Цркава и да ћемо после јубилеја бити још ближи. 1700-годишњи јубилеј поводом Миланског едикта јесте догађај од европског и светског значаја. На нашем локалном плану треба да се искористи овај значајни датум и учине напори од стране свих релевантних субјеката да дође, што пре, до потпуног помирења и обнове поверења међу балканским народима који су у новијој историји много пута, како каже наш нобеловац Иво Андрић, „истовремено чинили насиље и трпели насиље
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου